"Mi smo Kompanija koja brine o svojim zaposlenima."
Kao što ste već ranije imali prilike da pročitate, konstantne glupe i stresne situacije sa kojima sam se suočavao od prvog dana mog rada u Kompaniji su prouzrokovale narušenje mog zdravlja. Često se dešavalo da imam užasne stomačne bolove zbog gastritisa (neretko sam dolazio na posao i previjao se od bolova), jednom sam čak imao i upalu bubrega, često sam primao injekcije antibiotika (sve zbog ranojutarnjeg penjanja na kamion), a jednom prilikom je došlo do, kako se to narodski kaže, potpunog "raspada sistema", gde sam usred noći kolabirao, a hitna pomoć me je prevezla u bolnicu, gde sam preležao dve nedelje. Više se ni sam ne sećam šta su mi radili: EKG, EEG, uzimanje likvora (valjda se to tako kaže) iz kičmene moždine, infuzije, transfuzije, difuzije... ma trista čuda! Na kraju nisu mogli ništa da mi dijagnostifikuju (iako su se, to moram reći, svojski trudili da mi pomognu), tako da su konstatovali da je u pitanju bio "zamor materijala". A kažu da je čovek od čelika...
Da ne bih zvučao kao Jeremija iz "Alan Forda", moram da kažem da ja nisam bio jedini koji je imao takvih problema. Ženski deo kolektiva (i mlađi i stariji) je takođe često poboljevao (sasvim razumljivo, jer su u pitanju bile česte promene temperature: pogon, upravna zgrada, magacini... što nežnoj ženskoj konstituciji baš i ne pogoduje), a to je nešto na šta se u Kompaniji nikad nije gledalo sa odobravanjem (što i nije ništa čudno, "plaćam te ne da boluješ, nego da radiš..."). Kako god, u jednom trenutku zaposleni koji su bili određeni broj dana u toku godine na bolovanju dobili su pisma nimalo prijatne sadržine, u kojima je pisalo nešto kao "u prošloj godini ste proveli toliko i toliko dana na bolovanju, nadamo se da u ovoj godini nećete imati toliko bolovanja" (ne mogu da sada reprodukujem tačan sadržaj pisma, ali je primaocu jasno bilo stavljeno do znanja da će, ukoliko bude nastavio sa bolovanjima iznad neke cifre koju su oni, ne znam kako, odredili, dobiti otkaz).
U zaposlene koji su primili takva pisma je, pored mene, spadala koleginica koja je imala veliku porodičnu tragediju, jer joj je sin poginuo. Razumljivo je da je, usled ogromnog gubitka, često bila na bolovanju. Međutim, nikog iz menadžmenta nije bilo briga za njen gubitak, već su je strpali u isti koš sa nekima koji su verovatno zloupotrebljavali bolovanje (nikad nisam saznao motiv za ovakav postupak menadžmenta).
Revoltiran sadržajem pisma, odmah po čitanju sam ga bacio, što je bila velika greška. Sad bih mogao da ga ovde prezentujem, a verujem da bih na svakom sudu, prezentovavši to pismo kao dokaz, dobio tužbu za mobing.
Toliko o floskuli kako Kompanija brine o svojim zaposlenima...
